"Stvari su nam krenule i bolje nego što smo očekivali", rekao je premijer i dodao da je, između ostalog, uprkos smanjenju plata i penzija, prosečna zarada porasla na iznad 49.000 dinara.
Objasnio je da je to moguće jer je "inspekcija rada ozbiljnije radila svoj posao, što je poreska inspekcija radila bolje svoj posao, tako da je 400 evra prosečne plate nešto što dugo, dugo nismo imali u Srbiji.
Nas premijer se ne opterecuje sitnicama, niti zalazi dublje u analizu, jer prosek je dovoljan pokazatelj. Ne znam samo ko su oni koji ulaze u taj njegov prosek, jer obicni smrtnici imaju od 20-25 000 platu sto znaci da dve plate u porodici jedva da dosezu do tog njegovog proseka.
Da vam ispricam jednu pricu, ko zna, mozda nas premijer i ne zna kako mi smrtnici prezivljavamo, kako su nam krajevi meseca tesni,a mozda nas i cuje ako budemo dovoljno glasni. Kako god, moja prica pocinje, a Vasa...?
" Budi me zvonjava telefona...uporan je, koliko god ga ja puta prekinula. Ustajem i trazim opciju"iskljuci". Tako..vise mi nije potreban, pa ga odlazem kraj televizora. Ni on mi uskoro nece biti potreban, mislim na TV, jer cim iskljuce postojeci signal i predju na digitalno emitovanje, bice obicna prazna kanta koja skuplja prasinu. 6000 din ! Uredjaj koji treba kupiti ili nema slike ! Sta sad, nema pa nema..lako cemo bez tv programa, kao sto se navikavamo bez mobilnih telefona. Mir i tisina, iskljucen iz spoljnog sveta..a najbolje od svega je to sto ni lesinari iz banaka ne mogu do tebe. Mobilni telefon sam iskljucila jer mi se pruzila prilika da raskinem ugovor o pretplati, prava stvar u pravo vreme ( preduge su te dve godine koje te vezu i ne pustaju) Pokusala sam sa dopunama, ali minimum 200 din nedeljno pa x4 nedelje...( i uvek, na pred sam kraj meseca, opet fale minuti...) previseeee. Jeste to manje od racuna mesecno po 1300 din u pretplati pa sve to x4 jer nas je toliko u kuci i svakome treba...ali nema vise...Ta usteda dobro dodje kad treba platiti racun za struju od 7500 din iako cele zime po kuci svi setamo u onim cebastim bade mantilima, ili zimskim dzemperima, a cebad je prateca oprema..cim sednes uvijes se ko kifla. Tu je i racun za vodu od 2500 din iako stvarno nemamo bazen iza kuce...jedino ako se nije komsija prikacio za mrezu...U obavezna placanja ulazi i porez od 850 din po dugu od prosle godine + 850 din kvartalna ovogodisnja rata ( imali smo jednu platu manje prosle godine i to nam se obilo o glavu u vidu duga)sto je dodatak koji nikako ne smem da preskocim, kao ni smece koje placamo kazu po kvadratu prostora i po njima 750 din ( bez osiguranja naravno..) mesecno je realno,mozda i jeste realna cena za odnosenje kese-dve nedeljno. Zato je i internet paket od 1600 din kao neka usteda( iako trosimo impulse fiksnog tel.svako vece pozivajuci provajdera zbog zastoja u protoku...).Tu je naravno i rata kredita za ves masinu od 5000 din iako masina nije radila ni mesec dana...zbog otpadnih voda koje nemaju gde da oticu, pa se izlivaju septicke jame/ nemamo kanalizaciju iako smo u gradu, zato ves masinu izigravaju moje ruke cim se vrate s posla, a voda se u kantama iznosi napolje ( to vec niko ne placa) Eto to je brat-bratu 20 000 din sa taksama koje svi placamo na salterima posta i banaka. Bilo bi mozda i za prezivljavanje da su to svi izdaci, ali tu su mesecne karte za jednog studenta, ima ukupno 3 prevoza: gradska mesecna za studente u nasem gradu iznosi 1700 din, medjugradska do Beograda 2200 din i Bus plus mesecna za studente 1100 din. Znaci 5000 din. samo za prevoz jednog deteta, a imamo ih dvoje. Tu su i mesecne karte za nas dvoje zaposlenih koji svakodnevno putujemo isto do Beograda, sto znaci jos 2x po 2200( za gradski), 4600( medjugradski), 3200(busplus), a to je 20 000 din ( doduse dobijamo po 3000 din na ime prevoza svakog meseca)
Eto to je prica koja me budi i uspavljuje! Nikako da rasporedim onaj Vucicev prosek koji se svakog meseca priliva u nas kucni budzet. Ostane doduse nesto para za hranu, pa to rasporedimo......................................
Vreme je da se krene na posao 6.30 je, pa nazuvam cizmice kojima sam sinoc lepila dzonove ( razlepile se od ovih dosadnih kisa i tabananja sest dana u nedelji pa puta..uf.. dosta su i trajale). Napolju sipi li sipi..zima je, a pada jesenja kisa. Zadizem kapuljacu kaputa (kisobran su mi odavno ukrali u prevozu ) i zurim ka stanici, moram da prepesacim jedno 20 min. Toplije mi je dok hodam, ali pazim da izbegnem barice kako ne bih ostala bez dzonova, prevrcem ocima na samu pomisao kako kupujem nove cizme....ne, to nikako, uletela bih u minus i sa ratom od 1000 din...zato vesto izbegavam i blato i barice koje prekrivaju stazu celim putem. Autobus kasni. Bice guzve u svim prevozima, a ne smem da zakasnim. Cupkam kako bih se ugrejala mada vetric prodire kroz tkaninu iznosenog kaputa, zato cvrsce zatezem sal misleci kako ovo stajanje na vetrometini u rano jutro uopste nije humano, al ko te pita, cuti i cekaj. Konacno je stigao autobus dupke pun, nekako se svi provlacimo jedni izmedju drugih, stajemo na po jednoj nozi i avantura od sedam stanica pocinje..Tip ispred mene je toliko visok na je moj nos na pola njegovih ledja, ne mogu da se pomerim, a jakna mu natopljena kisnim kapima isparava i siri neki ustajao miris, ne naftalin...ovo je neka mesavina znoja, vlage i valjda prljavstine...muka mi je, zeludac mi se buni i uskomesao se opasno...Brojim stanice, jos dve.." izdrzi Ines" govorim sebi i disem ko riba otvorenih usta. Neko mi je nabio lakat u ledja. Joj...samo kad bih mogla...U to mi misli prekida zena sa leve strane koja tik do moje glave pocinje da kaslje, prvo polako i uzdrzano, ali to je tesko kontrolisati znam, sa kratkim napadom, prociscava grlo uzalud pokusavajuci da spreci neizbeznu provalu. Nema cekanja. Okrecem se ka vratima i uz nekoliko "izvinite" uspem da iskocim iz autobusa jednu stanicu pre...uf. To neplanirano pesacenje tj. trcanje do sledece cepa mi grlo zbog hladnog vazduha, kosa mi je vlazna..znam da to nikako ne valja, virusi i prehlade haraju ovih dana...ali nemam vremena mnogo da razmisljam, ako ne pozurim kasnim na sledeci prevoz. Ni trcanje nije pomoglo, autobus mi odlazi kako kazu " ispred nosa. " Uto staje kombi ispred nas nekoliko i vozac kroz odskrinut prozor vice" prevoz do Beograda!" sta cu, pogledam oko sebe, njih troje vec ulazi, ja vec kasnim, znaci daj sta das..ulazim i ja. E to je tek bio dozivljaj ! Kombi me je podsetio na film " Ko to tamo peva" a mi na putnike iz tog filma...Sedista rasklimana i strokava, obloga tavanice visi na nekoliko mesta, prozori neprozirni od prljavstine, ne spoljne, vec iznutra,a draperije nisu videle deterdjent, bogami ni vodu u skorije vreme. Uzas ! Tiha jeza ! Beda i nemar!Ne znam sta me vise rastuzuje, kombi ili mi. sedimo u tisini, gutamo i svoju bedu pitajuci se kako smo spali na ove grane. Pogledi svih putnika je zakucan negde dole, cuje se poneki uzdah. Tisina je preglasna, glasnija i od karoserije koja skripi i motora koji stekce na svakoj neravnini na putu. Stizemo nekako i do lepog Belog grada, posle punih 45 min....kasnim... vozacu placamo voznju i iskacemo ko pokemoni u maloj sporednoj ulici nedaleko od stanice, zbog inspektora koji love sve nelegalne prevoznike. Idem ka stanici i gledam 50 din svog kusura od karte...usteda..od 50 din ? lepo...mogu do pekare po dve kifle! U glavi vec racunam 50 x 26 dana, pa x 2 ( i povratak)... mozda bih mogla da ustedim ako umesto mesecne karte...Auuu pa to je citavih 2600 manje ( pola rate kredita !!!) S tim mislima uskacem u gradski prevoz, verifikujem kartu za svaki slucaj iako je mesecna, trazim pogledom slobodno mesto kog nema naravno i gledam na sat...ako ne budem cekala dugo na Novom Beogradu...stizem na vreme.." Vasu kartu, molim na pregled" cujem glas ispred sebe. Gospodja sa legitimacijom pilji u mene nepoverljivo. Otvaram tasnu i trazim...nema ...gde sam spustila karticu ?...preturam po dzepovima...nema..." Spremite svoja dokumenta !" ledeni glas ide uz pogled. " Imam mesecnu kartu" odgovaram i trazim i dalje, panika mi steze grlo, pa mi je glas piskutav " Samo malo, negde sam je zaturila" Medjutim ledenom glasu se pridruzuje jos jedan samo muski prodoran " Gospodjo dokumenta ili izadjite sa nama " E sad mi je vec dosta...podizem pogled, osecam kako mi obrazi bukte, od ponizenja, straha...mada nema potrebe jer kartu imam...Zaustim taman da nesto kazem, kad osetim necije prste na svojoj saci, okrenem se i suocim sa lepim plavim ocima devojke koja mi se smesi " Drzite karticu u drugoj ruci sve vreme". Tog trenutka osetim kako mi se ravne ivice urezuju u dlan leve ruke. Zahvalno se nasmesim devojci i pruzim otvorenu saku ka ledenim licima. Nesta vise nisam cula, trebao mi je vazduh i ona kisica sto sipi...Boze koji blam zbog blokade nerealnog straha. Gledam za kontrolorima koji opkoljavaju sledecu zrtvu i stisnutih usana izlazim iz prevoza. Sve ono sto bi pokuljalo iz mene, ne bi bilo dobro, zato gutam neizgovoreno i stajem kraj ostalih putnika da sacekam sledeci prevoz, moj cetvrti od jutros i poslednji. Sada je 08.00h stizem...ipak stizem na vreme, necu imati vremena za kafu, ali i ne moram je popiti danas...mozda bih mogla da prestanem da je pijem uopste...to bi mi ustedelo....Hm..da...dobra je i to cifra !
Ulazim u krug centra i razmisljam kako mi je danas dobro islo i sa ustedom i sa samokontrolom. Zadovoljna sam sobom !
Treba jos samo odraditi svojih 8h i vratiti se istim putem svojoj kuci.........daleko je 17.30 h.......................
DRAGI PREMIJERU TOLIKO MI DOBRO IDE DA MI JE NEPRIJATNO DA POGLEDAM U SAMU SEBE IZA OGLEDALA !
Objasnio je da je to moguće jer je "inspekcija rada ozbiljnije radila svoj posao, što je poreska inspekcija radila bolje svoj posao, tako da je 400 evra prosečne plate nešto što dugo, dugo nismo imali u Srbiji.
Nas premijer se ne opterecuje sitnicama, niti zalazi dublje u analizu, jer prosek je dovoljan pokazatelj. Ne znam samo ko su oni koji ulaze u taj njegov prosek, jer obicni smrtnici imaju od 20-25 000 platu sto znaci da dve plate u porodici jedva da dosezu do tog njegovog proseka.
Da vam ispricam jednu pricu, ko zna, mozda nas premijer i ne zna kako mi smrtnici prezivljavamo, kako su nam krajevi meseca tesni,a mozda nas i cuje ako budemo dovoljno glasni. Kako god, moja prica pocinje, a Vasa...?
" Budi me zvonjava telefona...uporan je, koliko god ga ja puta prekinula. Ustajem i trazim opciju"iskljuci". Tako..vise mi nije potreban, pa ga odlazem kraj televizora. Ni on mi uskoro nece biti potreban, mislim na TV, jer cim iskljuce postojeci signal i predju na digitalno emitovanje, bice obicna prazna kanta koja skuplja prasinu. 6000 din ! Uredjaj koji treba kupiti ili nema slike ! Sta sad, nema pa nema..lako cemo bez tv programa, kao sto se navikavamo bez mobilnih telefona. Mir i tisina, iskljucen iz spoljnog sveta..a najbolje od svega je to sto ni lesinari iz banaka ne mogu do tebe. Mobilni telefon sam iskljucila jer mi se pruzila prilika da raskinem ugovor o pretplati, prava stvar u pravo vreme ( preduge su te dve godine koje te vezu i ne pustaju) Pokusala sam sa dopunama, ali minimum 200 din nedeljno pa x4 nedelje...( i uvek, na pred sam kraj meseca, opet fale minuti...) previseeee. Jeste to manje od racuna mesecno po 1300 din u pretplati pa sve to x4 jer nas je toliko u kuci i svakome treba...ali nema vise...Ta usteda dobro dodje kad treba platiti racun za struju od 7500 din iako cele zime po kuci svi setamo u onim cebastim bade mantilima, ili zimskim dzemperima, a cebad je prateca oprema..cim sednes uvijes se ko kifla. Tu je i racun za vodu od 2500 din iako stvarno nemamo bazen iza kuce...jedino ako se nije komsija prikacio za mrezu...U obavezna placanja ulazi i porez od 850 din po dugu od prosle godine + 850 din kvartalna ovogodisnja rata ( imali smo jednu platu manje prosle godine i to nam se obilo o glavu u vidu duga)sto je dodatak koji nikako ne smem da preskocim, kao ni smece koje placamo kazu po kvadratu prostora i po njima 750 din ( bez osiguranja naravno..) mesecno je realno,mozda i jeste realna cena za odnosenje kese-dve nedeljno. Zato je i internet paket od 1600 din kao neka usteda( iako trosimo impulse fiksnog tel.svako vece pozivajuci provajdera zbog zastoja u protoku...).Tu je naravno i rata kredita za ves masinu od 5000 din iako masina nije radila ni mesec dana...zbog otpadnih voda koje nemaju gde da oticu, pa se izlivaju septicke jame/ nemamo kanalizaciju iako smo u gradu, zato ves masinu izigravaju moje ruke cim se vrate s posla, a voda se u kantama iznosi napolje ( to vec niko ne placa) Eto to je brat-bratu 20 000 din sa taksama koje svi placamo na salterima posta i banaka. Bilo bi mozda i za prezivljavanje da su to svi izdaci, ali tu su mesecne karte za jednog studenta, ima ukupno 3 prevoza: gradska mesecna za studente u nasem gradu iznosi 1700 din, medjugradska do Beograda 2200 din i Bus plus mesecna za studente 1100 din. Znaci 5000 din. samo za prevoz jednog deteta, a imamo ih dvoje. Tu su i mesecne karte za nas dvoje zaposlenih koji svakodnevno putujemo isto do Beograda, sto znaci jos 2x po 2200( za gradski), 4600( medjugradski), 3200(busplus), a to je 20 000 din ( doduse dobijamo po 3000 din na ime prevoza svakog meseca)
Eto to je prica koja me budi i uspavljuje! Nikako da rasporedim onaj Vucicev prosek koji se svakog meseca priliva u nas kucni budzet. Ostane doduse nesto para za hranu, pa to rasporedimo......................................
Vreme je da se krene na posao 6.30 je, pa nazuvam cizmice kojima sam sinoc lepila dzonove ( razlepile se od ovih dosadnih kisa i tabananja sest dana u nedelji pa puta..uf.. dosta su i trajale). Napolju sipi li sipi..zima je, a pada jesenja kisa. Zadizem kapuljacu kaputa (kisobran su mi odavno ukrali u prevozu ) i zurim ka stanici, moram da prepesacim jedno 20 min. Toplije mi je dok hodam, ali pazim da izbegnem barice kako ne bih ostala bez dzonova, prevrcem ocima na samu pomisao kako kupujem nove cizme....ne, to nikako, uletela bih u minus i sa ratom od 1000 din...zato vesto izbegavam i blato i barice koje prekrivaju stazu celim putem. Autobus kasni. Bice guzve u svim prevozima, a ne smem da zakasnim. Cupkam kako bih se ugrejala mada vetric prodire kroz tkaninu iznosenog kaputa, zato cvrsce zatezem sal misleci kako ovo stajanje na vetrometini u rano jutro uopste nije humano, al ko te pita, cuti i cekaj. Konacno je stigao autobus dupke pun, nekako se svi provlacimo jedni izmedju drugih, stajemo na po jednoj nozi i avantura od sedam stanica pocinje..Tip ispred mene je toliko visok na je moj nos na pola njegovih ledja, ne mogu da se pomerim, a jakna mu natopljena kisnim kapima isparava i siri neki ustajao miris, ne naftalin...ovo je neka mesavina znoja, vlage i valjda prljavstine...muka mi je, zeludac mi se buni i uskomesao se opasno...Brojim stanice, jos dve.." izdrzi Ines" govorim sebi i disem ko riba otvorenih usta. Neko mi je nabio lakat u ledja. Joj...samo kad bih mogla...U to mi misli prekida zena sa leve strane koja tik do moje glave pocinje da kaslje, prvo polako i uzdrzano, ali to je tesko kontrolisati znam, sa kratkim napadom, prociscava grlo uzalud pokusavajuci da spreci neizbeznu provalu. Nema cekanja. Okrecem se ka vratima i uz nekoliko "izvinite" uspem da iskocim iz autobusa jednu stanicu pre...uf. To neplanirano pesacenje tj. trcanje do sledece cepa mi grlo zbog hladnog vazduha, kosa mi je vlazna..znam da to nikako ne valja, virusi i prehlade haraju ovih dana...ali nemam vremena mnogo da razmisljam, ako ne pozurim kasnim na sledeci prevoz. Ni trcanje nije pomoglo, autobus mi odlazi kako kazu " ispred nosa. " Uto staje kombi ispred nas nekoliko i vozac kroz odskrinut prozor vice" prevoz do Beograda!" sta cu, pogledam oko sebe, njih troje vec ulazi, ja vec kasnim, znaci daj sta das..ulazim i ja. E to je tek bio dozivljaj ! Kombi me je podsetio na film " Ko to tamo peva" a mi na putnike iz tog filma...Sedista rasklimana i strokava, obloga tavanice visi na nekoliko mesta, prozori neprozirni od prljavstine, ne spoljne, vec iznutra,a draperije nisu videle deterdjent, bogami ni vodu u skorije vreme. Uzas ! Tiha jeza ! Beda i nemar!Ne znam sta me vise rastuzuje, kombi ili mi. sedimo u tisini, gutamo i svoju bedu pitajuci se kako smo spali na ove grane. Pogledi svih putnika je zakucan negde dole, cuje se poneki uzdah. Tisina je preglasna, glasnija i od karoserije koja skripi i motora koji stekce na svakoj neravnini na putu. Stizemo nekako i do lepog Belog grada, posle punih 45 min....kasnim... vozacu placamo voznju i iskacemo ko pokemoni u maloj sporednoj ulici nedaleko od stanice, zbog inspektora koji love sve nelegalne prevoznike. Idem ka stanici i gledam 50 din svog kusura od karte...usteda..od 50 din ? lepo...mogu do pekare po dve kifle! U glavi vec racunam 50 x 26 dana, pa x 2 ( i povratak)... mozda bih mogla da ustedim ako umesto mesecne karte...Auuu pa to je citavih 2600 manje ( pola rate kredita !!!) S tim mislima uskacem u gradski prevoz, verifikujem kartu za svaki slucaj iako je mesecna, trazim pogledom slobodno mesto kog nema naravno i gledam na sat...ako ne budem cekala dugo na Novom Beogradu...stizem na vreme.." Vasu kartu, molim na pregled" cujem glas ispred sebe. Gospodja sa legitimacijom pilji u mene nepoverljivo. Otvaram tasnu i trazim...nema ...gde sam spustila karticu ?...preturam po dzepovima...nema..." Spremite svoja dokumenta !" ledeni glas ide uz pogled. " Imam mesecnu kartu" odgovaram i trazim i dalje, panika mi steze grlo, pa mi je glas piskutav " Samo malo, negde sam je zaturila" Medjutim ledenom glasu se pridruzuje jos jedan samo muski prodoran " Gospodjo dokumenta ili izadjite sa nama " E sad mi je vec dosta...podizem pogled, osecam kako mi obrazi bukte, od ponizenja, straha...mada nema potrebe jer kartu imam...Zaustim taman da nesto kazem, kad osetim necije prste na svojoj saci, okrenem se i suocim sa lepim plavim ocima devojke koja mi se smesi " Drzite karticu u drugoj ruci sve vreme". Tog trenutka osetim kako mi se ravne ivice urezuju u dlan leve ruke. Zahvalno se nasmesim devojci i pruzim otvorenu saku ka ledenim licima. Nesta vise nisam cula, trebao mi je vazduh i ona kisica sto sipi...Boze koji blam zbog blokade nerealnog straha. Gledam za kontrolorima koji opkoljavaju sledecu zrtvu i stisnutih usana izlazim iz prevoza. Sve ono sto bi pokuljalo iz mene, ne bi bilo dobro, zato gutam neizgovoreno i stajem kraj ostalih putnika da sacekam sledeci prevoz, moj cetvrti od jutros i poslednji. Sada je 08.00h stizem...ipak stizem na vreme, necu imati vremena za kafu, ali i ne moram je popiti danas...mozda bih mogla da prestanem da je pijem uopste...to bi mi ustedelo....Hm..da...dobra je i to cifra !
Ulazim u krug centra i razmisljam kako mi je danas dobro islo i sa ustedom i sa samokontrolom. Zadovoljna sam sobom !
Treba jos samo odraditi svojih 8h i vratiti se istim putem svojoj kuci.........daleko je 17.30 h.......................
DRAGI PREMIJERU TOLIKO MI DOBRO IDE DA MI JE NEPRIJATNO DA POGLEDAM U SAMU SEBE IZA OGLEDALA !