Gde smo posli i dokle smo stigli ?Dobro pitanje !
Od patrijahalnog, do savremenog vaspitavanja i vaspitanja.
Teorija savremenog ?
Slanje pogresnih poruka deci ? Razbijanje tradicionalne porodice ?Urusavanje svih autoriteta ?
Mi smo i kao drustvo, i kao pojedinci zapali u veliku krizu, pre svega postovanja. Koren krize autoriteta jeste porodica, ali problem je mnogo siri. Kao drustvo digli smo ruke od nase dece, saljemo im pogresne poruke svojim ( ne ) ponasanjem i u njihove glave se utiskuju pogresne slike dok jedno govorima, a drugo radimo. Otuda odsustvo odgovornosti, pristojnosti, zdravih zivotnih navika. Autoritet ? Izgubio se usput. Bez postovanja nema autoriteta to je valjda jasno.
Patrijahalno vaspitanje nas je nekada ucilo sta nije pristojno, i u to vreme znalo se ko je ko. Osipanje tih bitnih vrednosti lezi u modernom drustvu koje je kao stihija zahvatilo sve svoje segmente pa i porodicu kao instituciju u kojoj je dete osteceno kao koleteralna steta.
Zar nije strasan podatak da postoje signali za jos vece urusavanje naseg drustva. Zapitam se ponekad zar je tako strasno i nemoderno vaspitavati decu po starom oprobanom principu, da su "dobar dan".. " izvolite"..." hvala"... i " molim " reci koje ne bole, da su to magicne reci koje otvaraju i najteza vrata i da se njima ne gubi apsolutno nista, a dobija se divna navika koja vuce za sobom jos mnogo slicnih. Ali, uvek postoji to "ali" kao drugostrani odgovor, gde poceti, gde su granice koje treba pomeriti i kako ? Ta se pitanja sama namecu, a ista me teraju da prozovem i svoju generaciju " Titove pionire" i zapitam ih znaju li mozda oni gde smo to napravili propust, jer pred nasim ocima su nas zadesile sve promene u drustvu koje su povukle za sobom i nas i nase (ne)ponasanje i naucene stavove prema vaspitavanju koje i dalje nosimo u sebi. Gde smo to poklekli i pustili sve niz vodu ? Zar su drustvene norme toliko ojacale nad nepisanim pravilima koja su kroz istoriju opevana i to ne jednom, cija je snaga uvek nalazila put ka moralnoj pobedi.
Znam, znam, sad ce neko reci da gresim, da vecina vaspitava svoje potomke bas onako kako je naucen i da u kuci vlada demokratija samo da bi se eto ispostovala prava deteta po vazecem zakonu, ali da se ipak zna ko sta sme i sta nesme. Reci ce da su vremena teska, da nije isto ono nase Titovo i ovo ograniceno detinjstvo nase dece, sto nas opravdava da kako znamo i umemo pomognemo svojoj deci, da im olaksamo i nadoknadimo im nedostatak vremena i para sa eto nekim ustupcima.
Ispravite me ako gresim, ali mislim da nam se problem privukao zaobilaznim putem, na mala vrata. Koji li je haos u glavama nase dece ako im cineci taj neki ustupak radi ravnoteze recimo dozvolimo da izostanu sa nastave jedan dan i prihvatimo bez kontrole njihovu tvrdnju da su bolesni, iako znamo za najavljeni kontrolni, a do juce smo ih teorijski ucili da nije lepo lagati, da su u lazi kratke noge...bla..bla..bla..Sve odlazi u vetar !
Na licnom primeru, moja velika greska ( i verovatno greska mnogih roditelja ) je prepricavanje kao anegdotu reagovanje starijeg deteta na pojedine stavove i primere, u prisustvu mladjeg deteta koliko god da je dete malo. Tako sam ja verovatno prepricavala isti primer navodne bolesti u cilju izostajanja sa nastave svog sina, gde sam mu doskocila recima da nema problema, ali da mora na pregled skolskom lekaru na sta bi on obicno odgovarao da mu i nije toliko lose i da ce ipak otici u skolu. E to moje prepricavanje mi se obilo o glavu kada je cerka, kao mladje dete, stasala za te iste izostanke i kad je na moje reci o doktoru odgovorila da nema problema i da mozemo odmah na pregled. Nisam isprva povezivala tu razliku medju njima, jer svi obicno kazemo da je drugo dete promucurnije i snalazljivije. Na kraj pameti mi nije bilo da deca SLUSAJU i da cuju sve sto mi izgovorimo. Sabrala je samo dva i dva...
Ovakvih primera je i previse, na nasu zalost to su nasi propusti i to veliki.
Uzalud ih ucimo da je recimo rad stvorio i odrzao coveka, kad ih sa svih strana zatrpavaju informacije koje govore suprotno na zivopisnim primerima da se moze lepo ziveti i bez nekog preteranog rada, dok gledaju nas kako jedva sastavljamo nedelju sa nedeljom da ne govorimo o mesecima i godini, a radimo i po dva posla. Uzalud ih ucimo o postovanju starijih dok nas gledaju kako se sami sklanjamo ne zahtevajuci to svoje pravo od mladih i drcnih grupa bundzija i huligana na ulici i u prevozu, kojih je svakim danom sve vise, a mi smo sve manji.
.jpg)
Ucimo ih da je duvan stetan, onda zapalimo cigaretu pred njima.
Kazemo im da treba da brinu o starijima, a mi nemamo vremena da obidjemo svoje roditelje.
Teramo ih da uce i postave sebi ciljeve, a onda kukamo na sav glas kako su nasi dani svi isti, kako smo dzaba ucili i zavrsavali neke skole a sad radimo sasvim desete poslove.
Vaspitavam ih da vole, da brinu i budu posteni, a onda se razvedemo jer je jedan od nas varao onog drugog i u tom haosu zaboravimo da imamo decu koja pate.
Uzalud, uzalud nam nase vaspitanje i znanje i ljubav i zelja i potreba...
Uzalud krivimo svoju decu, oni su samo slusali, gledali i zakljucili...
Uzalud pokusavamo da ispravimo krivu Drinu...
Nije ovde rec o odsustvu vaspitanja, vec cinjenici da nam se teorija ne poklapa sa praksom !
.jpg)
Od patrijahalnog, do savremenog vaspitavanja i vaspitanja.
Teorija savremenog ?
Slanje pogresnih poruka deci ? Razbijanje tradicionalne porodice ?Urusavanje svih autoriteta ?
Mi smo i kao drustvo, i kao pojedinci zapali u veliku krizu, pre svega postovanja. Koren krize autoriteta jeste porodica, ali problem je mnogo siri. Kao drustvo digli smo ruke od nase dece, saljemo im pogresne poruke svojim ( ne ) ponasanjem i u njihove glave se utiskuju pogresne slike dok jedno govorima, a drugo radimo. Otuda odsustvo odgovornosti, pristojnosti, zdravih zivotnih navika. Autoritet ? Izgubio se usput. Bez postovanja nema autoriteta to je valjda jasno.
Patrijahalno vaspitanje nas je nekada ucilo sta nije pristojno, i u to vreme znalo se ko je ko. Osipanje tih bitnih vrednosti lezi u modernom drustvu koje je kao stihija zahvatilo sve svoje segmente pa i porodicu kao instituciju u kojoj je dete osteceno kao koleteralna steta.
Zar nije strasan podatak da postoje signali za jos vece urusavanje naseg drustva. Zapitam se ponekad zar je tako strasno i nemoderno vaspitavati decu po starom oprobanom principu, da su "dobar dan".. " izvolite"..." hvala"... i " molim " reci koje ne bole, da su to magicne reci koje otvaraju i najteza vrata i da se njima ne gubi apsolutno nista, a dobija se divna navika koja vuce za sobom jos mnogo slicnih. Ali, uvek postoji to "ali" kao drugostrani odgovor, gde poceti, gde su granice koje treba pomeriti i kako ? Ta se pitanja sama namecu, a ista me teraju da prozovem i svoju generaciju " Titove pionire" i zapitam ih znaju li mozda oni gde smo to napravili propust, jer pred nasim ocima su nas zadesile sve promene u drustvu koje su povukle za sobom i nas i nase (ne)ponasanje i naucene stavove prema vaspitavanju koje i dalje nosimo u sebi. Gde smo to poklekli i pustili sve niz vodu ? Zar su drustvene norme toliko ojacale nad nepisanim pravilima koja su kroz istoriju opevana i to ne jednom, cija je snaga uvek nalazila put ka moralnoj pobedi.
Znam, znam, sad ce neko reci da gresim, da vecina vaspitava svoje potomke bas onako kako je naucen i da u kuci vlada demokratija samo da bi se eto ispostovala prava deteta po vazecem zakonu, ali da se ipak zna ko sta sme i sta nesme. Reci ce da su vremena teska, da nije isto ono nase Titovo i ovo ograniceno detinjstvo nase dece, sto nas opravdava da kako znamo i umemo pomognemo svojoj deci, da im olaksamo i nadoknadimo im nedostatak vremena i para sa eto nekim ustupcima.
Ispravite me ako gresim, ali mislim da nam se problem privukao zaobilaznim putem, na mala vrata. Koji li je haos u glavama nase dece ako im cineci taj neki ustupak radi ravnoteze recimo dozvolimo da izostanu sa nastave jedan dan i prihvatimo bez kontrole njihovu tvrdnju da su bolesni, iako znamo za najavljeni kontrolni, a do juce smo ih teorijski ucili da nije lepo lagati, da su u lazi kratke noge...bla..bla..bla..Sve odlazi u vetar !
Na licnom primeru, moja velika greska ( i verovatno greska mnogih roditelja ) je prepricavanje kao anegdotu reagovanje starijeg deteta na pojedine stavove i primere, u prisustvu mladjeg deteta koliko god da je dete malo. Tako sam ja verovatno prepricavala isti primer navodne bolesti u cilju izostajanja sa nastave svog sina, gde sam mu doskocila recima da nema problema, ali da mora na pregled skolskom lekaru na sta bi on obicno odgovarao da mu i nije toliko lose i da ce ipak otici u skolu. E to moje prepricavanje mi se obilo o glavu kada je cerka, kao mladje dete, stasala za te iste izostanke i kad je na moje reci o doktoru odgovorila da nema problema i da mozemo odmah na pregled. Nisam isprva povezivala tu razliku medju njima, jer svi obicno kazemo da je drugo dete promucurnije i snalazljivije. Na kraj pameti mi nije bilo da deca SLUSAJU i da cuju sve sto mi izgovorimo. Sabrala je samo dva i dva...
Ovakvih primera je i previse, na nasu zalost to su nasi propusti i to veliki.
Uzalud ih ucimo da je recimo rad stvorio i odrzao coveka, kad ih sa svih strana zatrpavaju informacije koje govore suprotno na zivopisnim primerima da se moze lepo ziveti i bez nekog preteranog rada, dok gledaju nas kako jedva sastavljamo nedelju sa nedeljom da ne govorimo o mesecima i godini, a radimo i po dva posla. Uzalud ih ucimo o postovanju starijih dok nas gledaju kako se sami sklanjamo ne zahtevajuci to svoje pravo od mladih i drcnih grupa bundzija i huligana na ulici i u prevozu, kojih je svakim danom sve vise, a mi smo sve manji.
Ucimo ih da je duvan stetan, onda zapalimo cigaretu pred njima.
Kazemo im da treba da brinu o starijima, a mi nemamo vremena da obidjemo svoje roditelje.
Teramo ih da uce i postave sebi ciljeve, a onda kukamo na sav glas kako su nasi dani svi isti, kako smo dzaba ucili i zavrsavali neke skole a sad radimo sasvim desete poslove.
Vaspitavam ih da vole, da brinu i budu posteni, a onda se razvedemo jer je jedan od nas varao onog drugog i u tom haosu zaboravimo da imamo decu koja pate.
Uzalud, uzalud nam nase vaspitanje i znanje i ljubav i zelja i potreba...
Uzalud krivimo svoju decu, oni su samo slusali, gledali i zakljucili...
Uzalud pokusavamo da ispravimo krivu Drinu...
Nije ovde rec o odsustvu vaspitanja, vec cinjenici da nam se teorija ne poklapa sa praksom !
Buducnost nase dece je u rukama oronulog drustva, generacije su prepustene same sebi zbog nasledja i uz porodice cija se stvarnost kosi s njihovim vaspitanjem. Ima li naznaka da se zatvori taj zacarani krug ?
ОдговориИзбриши